БЕЗ НАСЛОВА
Доносиоци одлука на локалном нивоу често нису довољно свесни своје одговорности за развој социјалне заштите, иако се сви заклињемо у бригу о грађанима.
Када се вратимо 20-так година уназад, сетићемо се свих страхота кроз које је овај народ прошао, а заједно са њима и запослени у социјалној заштити. После година када се социјална заштита сводила на расподелу брашна, шећера, уља и сл. из хуманитарне помоћи и често сумњивог квалитета, дошло је време када смо се полако почели враћати стручном раду, стручном усавршавању и развијању иновативних сервиса и услуга социјалне заштите. Центар за социјални рад Богатић је био један од првих у Републици који је преко Фонда за социјалне иновације 2002.г. добио подршку за пројекат из области интегралне социјалне заштите у који су били укључени и други системи: здравство, образовање, медији, локална самоуправа. У наше мало место ушао је нови, иновативни дух. За свој рад и допринос развоју социјалне заштите, Центар у Богатићу је 2003.године добио републичку награду.
Ситуација у социјалној заштити се значајно мења почев од 2004. године, када почињу да се смењују партијски кадрови који су за центар као установу први пута чули када су дошли њом да руководе, са изузетком у једном краћем периоду. Није највећа невоља то што нови кадрови нису знали да таква установа постоји и које су њене надлежности, већ то што њих није ни интересовало да нешто науче, или унапреде рад установе у складу са развојем социјалне заштите у Републици.
Где смо данас?
У социјалној заштити раде професионалци који су способни, спремни и вољни да помогну сваком коме је помоћ потребна и ко жели да је прихвати. Али у остваривању својих задатака често су спутани различитим објективним тешкоћама, како због недовољног броја професионалаца, а сваким даном их је све мање, тако и због недовољно развијених сервиса и услуга у појединим локалним заједницама, као што је и наша. Доносиоци одлука на локалном нивоу често нису довољно свесни своје одговорности за развој социјалне заштите, иако се сви заклињемо у бригу о грађанима.
О људима који воде ове установе не води се довољно рачуна да буду, поред формалне квалификације, сензибилисани и мотивисани за ову врло осетљиву и за друштво веома значајну област. Важно је једино да су политички подобни. То су врло често стручњаци који су високу стручну спрему стекли брзопотезно, а који своје незнање и нестручност покушавају да маскирају ароганцијом и бахатошћу. Штете по систем су велике, међуљудски односи су озбиљно нарушени, али то ништа није важно, јер их подржавају политички подобни управни одбори, у којима већину чине обично нестручни људи за ову област. Да буде јасно: немам ништа против политичке подобности, али то свакако не сме да буде најважније.
Да су запослени у систему социјалне заштите изложени и политичким притисцима говори скори случај у Центру у Богатићу, где су чланови једне од владајућих политичких партија дошли у Центар да “преслишају“ запослене везано за одређене кориснике и тражили податке који спадају у нарочито осетљиве и поверљиве. Закон о заштити података о личности прецизно регулише коме се могу дати који подаци и у коју сврху, а Правилник о организацији, нормативима и стандардима стручног рада у центрима за социјални рад у чл. 14. тачка 4 изричито наводи коме се могу дати подаци везано за поједине кориснике социјалне заштите, а политичке партије то свакако нису. Овим не желим рећи да није немогуће да стручни радник у центру погреши или неблаговремено и недовољно квалитетно обави свој посао, али зна се законски пут и начин како се то решава.
Морам истаћи да се у последње две године примећују мало, али врло значајно укључивање локалне самоуправе у унапређивање социјалне заштите из њене надлежности. Кроз конкурсе за развој локалних услуга подржавају се удружења грађана која спроводе пројекте из области социјалне и здравствене заштите. Ова подршка унапређује иницијативе цивилног сектора, али се надам да ће она у наредним годинама бити значајнија.
Скупштина општине Богатић је 2015.године, са вишегодишњим закашњењем, усвојила и нову Одлуку о правима и услугама социјалне заштите, у којој је дефинисала која права и услуге у области социјалне заштите грађани могу да остваре, а за чије је обезбеђивање надлежна локална самоуправа. Утврђени су носиоци права, као и начин и услови остваривања тих права. Али на томе се стало. Питам се шта би се десило када би грађанин дошао у Центар за социјални рад и поднео захтев да му се призна право на субвенције код ЈКП “Богатић“ за изношење смећа и испоруку воде у износу од 50%, како је то дефинисано Одлуком?
Ко би то радио? Законом о социјалној заштити прописано је да радници који раде на јавним овлашћењима и које финансира Република, не могу да раде у радно време послове из надлежности локалне самоуправе. Значи, то морају да буду радници које локална самоуправа и финансира. Таквих у нашој јединој установи социјалне заштите – нема. Али је зато дуже од годину дана била ангажована на уговор о привременим и повременим пословима нестручна особа, политички подобна, без јасног описа посла и задужења. Слична ситуација се понавља, уместо да се на исти начин ангажује социјални радник, који би радио на локалним правима и услугама, поготово што установа не може запослити социјалног радника на место колегинице која је прошле године отишла у пензију, због Закона који забрањује запошљавање у јавном сектору. Али о томе још неком другом приликом.
Надам се да ће ове моје речи бар некога потакнути на размишљање и ако, бар за мало, допринесу некој промени на боље, сматраћу да сам дала свој мали допринос унапређивању квалитета живота у нашој заједници.
Такође се надам да ће будућим носиоцима јавних функција општи интерес бити значајан бар толико колико и лични, јер су их грађани због тога и бирали.